izgubljena u vremenu

 Zapocela bih tako sto bih odgovorila na komentare sa prethodnog bloga. Batine i sex nisu nesto sto bi moglo da pomogne u ovakvoj situaciji. I sa jednim i sa drugim bi problem ostao, a ko ne cak i produbio ako je to moguce. Depresija nije bolest modernog drustva, postoji jos od kad je sveta i veka. Samo nije se govorilo o tome kao sto sada, ljudi nisu imali svest sta je to, a i bilo je moze se reci sramota priznati. Sto se tice drustva pa nije se puno toga promenilo kako prihvataju depresiju, i kako se ophode prema ljudima koji pate od nje. Mnogi misle da je to bolest ludaka pa da te osobe treba ukloniti sa ulica grada u ludaru da se tako izrazim, neki misle da osobe koji nemaju sta da rade, ubijaju se od dosade su sebe prozvali depresivnim da ulepsaju, dok neki misle da je depresija stanje u kome mogu da upadnu samo slabe osobe i da tako nesto njima ne moze da se dogodi. Imam prijatelje koji imaju razlicit pogled na to. Jedne veceri sam izasla sa jednom drugaricom da se prosetam posto je imala neku raspravu sa bivsim deckom. U razgovoru smo se dotakli da li je on zaista voleo, da bi u jednom trenutku kada sam navodila odredjene stvari pitala je da li se to radi kada nekoga zaista volis ona mi je odgovoirla onako ljutito i bahato i puna sebe, da ona zeli da veruje da on nju voli, jer njoj je potrebno da je to tako, i da joj ne pada na pamet da krene da razmislja na drugaciji nacin pa da upadne u neku depresiju i da ne moze godinama da se izvuce iz nje jer ona voli sebe. To je bio direktan napad na mene, i u tom trenutku ja sam samo pozelela da me nema, i da joj se nikada vise ne javim. Da li neko zeli da bude u takvom stanju? Da li neko zeli da se bori sa time, i da gleda kako se muci? Pa mislim da ne. Da li to znaci da je ona jaca kao osoba od mene? Mozda... Mozda i nije... Ja sam ovde zapela jer ne lazem sebe, jer mi je potrebna istina. Cak nisam ni svojom voljom u ovakvom stanju, ali mi moje obrazovanje i moja informisanost govori da se depresija ne leci tako sto cu danas ustati i reci vise nisam depresivna. Ne, to je proces koji traje sa puno uspona i padova. Ja sam sama sebi dijagnostirala depresiju u prvom razredu srednje skole, jer sam tada znala sta je to pa sam mogla da objasnim to sto mi se desava. Nisam naravno pricala ni sa kim o tome. Onda smo dobili psihologiju i ja sam shvatila da svaki moj ponovni pad i ustajanje produbljuju moj problem, i da se to ne leci tek tako, vec kao kada smo bolesni idemo kod strucnog lekara tako i ovo. Naravno da potrazim pomoc je bila misaona imenica za mene iz mnogih razloga. Treba priznati sebi da si zapravo slabiji od onoga sto si mislio, da trebas da kazes odredjenim osobama da imas pomoc i da te shvate za ozbiljno i da to u nekom trenutku ne koriste kao oruzje protiv tebe i boriti se sa predrasudama koje sam i sama nekada imala kada sam bila dete i predrasudama drustva, i ono sto je najbitnije nisam bila spremna najverovatnije da zadjem u srz problema, odnosno nisam podsvesno zelela da otkrijem da je moj koren problema u detinjstvu.

Moje detinjstvo kada pogledam sa jedne strane bilo savrseno. Imala sam sve sto sam zelela, imala sam bezbrizno i srecno detinjstvo. A onda kada zadjem malo dublje to su bile neke opipljive stvari, bile sui one koje nisu, ali ja sam donekla idealizovala odredjene stvari. Ziveti u senci savrsenog brata nije ni malo lako. I tada imate dva puta, biti u toj senci time sto cete se truditi da pokazete da ste i vi dovoljno dobri, ili pak izabrati onaj losiji a to je da izadjete iz senke tako sto cete biti suprotnost kao na primer on je savrseno dete a vi ne nesavrseno. Zasto sam izabrala ovaj manje lep i svakako tezi put je bilo da me majka shvati i dozivio kao individuu koja ne zeli da bude kao njeno savrseno dete i da ne treba da nas uporedjuje. Stalno sam pravila neke zvrcke kako bih bila u centru paznje, nekada bih za to dobijala batine koje realno nisam uopste osecala, njih sam dozivljavala mozda na neki nacin kao moju pobedu nad tom senkom. Kako sam bivala starija i krenula u skolu uporedjivanje je bivalo jace i sve vise, sto od strane majke sto od strane nastavnih profesora. S jedne strane sam osecala srecu sto je moj brat tako sjajan sto se izdvaja na dobar nacin iz mase, sto ga svi vole, a sa druge strane osecala sam bes sto me posmatraju kroz njega i ocekuju da posto smo brat i sestra da budem kao on. Tako da je moj bunt s godinama bio sve snazniji i sve vise sam se trudila da ostavim utisak da on i ja nismo isto sto je normalno i da ne trebaju da gledaju mene kroz njega. U kuci se to nikada nece desiti, majka ce mene gledati uvek kao osobu koja ne moze da bude kao njen sin, bez obzira sta se desavalo. Posto je svaki moj uspeh umela da spusti, da napravi da se ne osecam srecnom i vrednom svega toga i da taj uspeh nije moja zasluga. Posto sam se sa time susretala od malena pocevsi od onoga da vise voli svog sina nego mene, sto ona naravno nikada nece priznati ali delom pokazuje, ja sam pravila zid oko sebe, zid koji je upijao sve to kako se osecam povodom toga sto ne dobijam ljubav onoliko koliko mi treba, sto sam lagana da smo mi podjednaki a zapravo vidite da niste, a onda dodje trenutak kada se slomim ali to sakrijem, jer ja sam jaka i nedodirljiva. Kako u odredjenim godinama zivot krene da vas gazi, zid koji imam je polako popustao davao signale da ce se desiti nesto katastrofalno a sve sam to donkle izgnorisala. Verovala sam da cu uspeti da pre katastrofe nnapustim taj brod ali ne, to se nije dogodilo. Zato imam problem da kada nemam objasnjenje za nesto da se dosta mucim, da ako sam lagana da to tesko podnosim jer smatram da je bolje reci istinu ma koliko boli jer ce prestati, a laz, nepravda, i sve slicno iznova, iznova povredjuje. Na to covek ne moze da ogugla. Jer to nas definise, to nas oblikuje. Ja znam da osoba kakva sam nije neko drugi napravio od mene. Vec sama, sve dobro i lose so nosi sa time. Svi su mi rekli od strucnih lica, sto obicnih lekara, sto psiholga, sto psihijatra pa cak i obicnih ljudi da imam problem da se nosim sa zivotom ovakvim kakve jeste, a to je da sve ono je lose, lazi, nepravda ja ne mogu da se izborim sa time, jer mi je bitna istina, bitno mi je da je pravedno sve, bitno mi je da ljudi otvoreno pricaju o svemu. Potrebno mi je da nekada neko bude moja sreca za promenu, neko ko ce znati kada padnem kako da mi da snage da ustanem. I ne nisam trazila srecu u drugima, i nisam dozivela fijasko sa nekim pa time i svoju srecu. Izgubila sam sebe, izgubila sam ono sto me je cinilo srecnom u vezi mene, sto sam mislila da necu dozvoliti da se iko poigrava sa mnom i mojim osecanjima i mojom psihom. A najvise sam sebe izgubila kada sam postajala svesna sta se dogadja sa mnom sto sam gazila po sebi jer nisam znala ko sam vise i sta sam, nisam znala da li je to zaista tako ili nije jer nisam imala logicno objasnjenje ili bilo kakvo na to sto mi se desavalo. Spoznaja da sam svaku osobu idealizovala i da sam od nje napravila ono sto nije, jer je meni to mozda donekle bilo potrebno, ili zato sto sam ja u stanju da uradim sve za neke osobe, podsvesno nadanje da bi one delemicno uradile za mene, i ako znam da je to samo nada. Kada dodjes do provalije, i shvatis da polako padas a nemas ko da ti makar ponudi ruku, boli sto znas da bi ti skocio za tom osobom i izvukao je kako znas iz nje. Da od pravih prijatelja zapravo imas prijatelje, jer ako im ne kazes i ne pokazes skoro sve nece znati kako se osecas, ili i ako im kazes nece te slusati dovoljno dobro, vec ce lutati po svojim mislima, ili ce imati preca posla nego da dodju da vas vide. To sve boli, to je sve dodatni so na ranu... Na ranu koja je vec prevelika. I tu nakon svega toga trebas da nadjes nesto da se uhvatis i da se izvuces, pa teze. Ja licno to dozivljavam sve kao svoju krivicu, kao svoje neuspehe, i donekle ne smatram da trebam da budem srecna. Ovo je nacin na koji ja sebe kaznjavam. Preuzela sam svu odgovornost na sebe. I ako sam svesna da je to pogresno, ne mogu da izadjem iz toga. Na psihoterapiji sam sve ovo proslo i svega sam svesna bila od prvog trenutka, i bez obzira na svoju svest ne mogu da izadjem iz zacaron kruga. Secam se da mi je na psihoterepiji rekla da sve razumem posto sam rekla da sve njih razumem zasto rade to sto rade, ali razumeci sve njih ja sam perstala sebe da razumem, prihvatanje odgovornosti za sve i preuzimanje krivice na sebe za sve ja sam potonula. I da bih krenula dalje moram da odbacim delove koji nisu moje, Rekla mi je da sam doktorirala kako unistiti sebe, kako iz svega izvuci sve lose samo i ako nekome treba savet kako da unisti sebe da mi se moze obratiti posto nece naci boljeg strucnjaka od mene. I dokle god trazim odgovore na sva moja pitanja necu izaci, za nesto prosto nema, nesto je jednostavno tako kako jeste, bez odredjenog razloga, bez dubljeg znacaja... Tako da koliko sam svesna svega, toliko mi je teze da izadjem iz svega ovoga. Cesto kazem da mi je da odvojim glavu od tela da se odmorim od svojih misli, da pobegnem od svega toga...

Svrha mog bloga je da prosto vodim kao neki online dnevnik i da to podelim sa ljudima koje ne znam, jer mozda ce nekome koristiti ono sto budem pisala. Citala sam danas na internetu o depresiji. I u jednom od clanaka je pisalo da osobe koje u depresiji vec duze vremena moze pomoci da vode blog, da u njemu pisu sve o tome kroz sta prolaze. Svrha pisanja je da se obrati paznja sta se najcesce pominje, koji je uzrok, reci sve to a da nije neko koga poznajemo. Mozda tako upoznamo nekoga koje prosao kroz nesto slicno, ili prolazi kroz to pa mozemo medjusobno da se pomognemo. Depresija je bolest, koliko god to neki zeleli da nije tako. To nije nesto kao kada imamo grip, upalu pluca ili neku opasniju bolest. Ovo je vise stanje uma i duha. Ona polako uzima pod svoje, i sto vise vremena prodje to je teze prosto izaci iz nje. Moje neko licno misljenje je da ljudi koji su nekada bili depresivni je da se nikada ne oporave potrpuno od nje, vec je to neka stalna odnosno vecita borba sa samim sobom, gde svaki put morate biti pobednik. Ali necu o tome.

Moja prica glasi ovako. Pre godinu i po je poceo moj pakao od zivota sa depresijom. Nakon propale veze odlucila sam da se posvetim maksimalno sebi, da se potrudim da sebe ponovo zavolim i poradim na svim svojim manama. Prvo na cemu sam se odmah bacila bilo je naravno da smrsam, ali sam to zelela da uradim na jedan zdrav nacin, tako sto cu se fizicki aktivirati i prisvojim zdrav nacin zivota. Problem je sto sam to prisvojila kao beg od stvarnosti, kao beg da sebi priznam odredjene stvari kao sto su da nisam vise devojcica koja zivi u svom svetu u kome postoje ispravne stvari, da sam dovoljno jaka da sve mogu podneti na svojim ledjima bez da potrazim pomoc, i ako ce to biti tezi put. I sto je najvaznije bio je beg od prihvatanja da sam u toj vezi izgubila poptuno sebe. Nisam jedna od onih koja laze sebe da bih se osecala dobro. Nisam mogla sebe da slazem da sam pala u sopstvenim ocima, da se ne volim vise, i da ne zasluzujem da me iko uopste voli. Da sam sama kriva za sve to. Smrsala sam za kratko vreme da si svi poceli da mi pricaju da sam anoreksicna, sto naravno nisam videla tako ( ni sada ne prihvatam da sam bila anoreksicna vec smatram da sam izgledala kako treba). Tada je pocela borba sa svim ljudima u mom okruzenju, pocevsi od roditelja, brace, sestara, prijatelja, pa do onih koji me ni ne poznaju. Ja sam u sebi imala samo to da sam debela i da trebam da smrsam i kako me svi gledaju koliko sam debela, i da zelim da me nema. Da me nema da svi moji problemi budu reseni. Da mojim roditeljima konacno bude lakse bez mene. Secam se da dok su me vodili po lekarima da sam na njihovo pitanje da li uopste zelim da se borim samo cutala i plakala jer nisam mogla da im kazem da to ne zelim, da samo zelim da zaspim i da se ne probudim, da ne mogu vise. Da sam nejaka za zivotne probleme, da sam slaba za zivoti da ne mogu da se nosim sa nepravdom u zivotu i svim ostalim losim stvarima. A negde se izmedju svega toga provlacilo da ne mogu da se nosim sa onim  sto mi se dogodilo, jer sam bila ubedjena da se menineke stvari ne mogu izdesavati ili da cu barem reagovati drugacije. Sto je vise vremena prolazilo sve sam manje imala snage da se borim sa svime time, misli u glavi su mi bivale sve jace, sve snaznije, i u jednom trenutku sam postala svesna da ce prvi trenutak kada se bude dogodilo da dodam i gram jedan na tezini da cu se slomiti. Do tada me je odrzavala sto mi dobro ide gubljenje kilograma, i to sam vecito ponavljala, ali niko od njih se nije oglasavao na to. Svi su krivili za to moje stanje moju propalu vezu, pa cak i lekari medju kojima su psihajatar i psiholog. Niko nije cuo ono sto sam pricala, da je ta veza bila samo okidac da se sve to desi malo ranije. Sve maanje sam pocela da budem sa prijateljima, malo sam se kretala medju ljudima, cak i ako bih bila medju njima ne bih se osecala prijatno. Cesto sam umela da odlutam, da sam fizicki samo prisutna gde god da sam a mislima sam zapravno negde daleko, preispitujuci svoj zivot. Secam se da nisam imala vremena da placem, jer ako bih plakala moglo bi da potraje previse dugo a ja ne mogu sebi taj luksuz da dozvolim jer moram da vezbam. Isla sam jednom mesecno kod nutricioniste i psihijatra koji je magistrirao na anoreksiji. Uglavnom se ti susreti nisu zavrsavali lepo, u smislu da bih dobila predavanje kako se oni bore za moj zivot dok ja uporno radim na tome da sebe odvedem u smrt time sto nastavljam sa gubljem tezine, sve do poslednjeg odlaska. Bilo je kao sto sam i pretpostavila, dodala sam na tezini i tu je bio kraj za mene. Secam se da su svi bili presrecni sto sam dodala nekih 1,5 kg dok se u meni rusilo sve, ali sam da ne bih zaplakala i slomila se pred njima nasmejala pokusavajuci sebe da ubedim da se to ne vidi toliko, da niko nece znati. Ulazak u auto je bio uzasan, slusajuci moje roditelje kako zovu najblize da ih obaveste me je dotukao. Samo sam cekala da stignem kuci, da se zatvorim u sobu i da ne izlazim dok ne smrsam. Naredna dva dana je bila moja borba da se pretvaram da se nista nije promenilo da tih 1,5kg mogu da smrsam za 2 dana samo da ne jedem nista. Ali nisam uspela da sklonim svoje misli da sam na jedinom polju koje je zavisilo samo od mene pala. Usledilo je moje 10-to dnevno povlacenje od svih, nikakav kontakt sa ljudima. Izasla sam na dan zapravo vece do drugarice i bilo mi je uzasno imala sam osecaj da svi gledaju u mene i misle koliko sam debela, kako nista ne mogu da uradim kako treba, kako me nije sramota da se takva pojavim van kuce, i mnogo gore misli. Posle toga sam se zatvorila na nekih skoro 20 dana. Isto bez komunikacije sa ljudima. Samo lezenje u krevet i slatkisi, zapravo u pocetku su bili slatkisi u nedostatku njih bilo koja hrana koja ce me preokupirati da ne mislim ni na sta drugo osim na to da jedem. U nekom trenutku sam zapravo u pauzi izmedju punjenja usta razno raznim slatkisima sam postala svesna sta radim, i pokusala da izadjem da vezbam i nisam mogla. Osecala bih se lose, vrteo bi mi se u glavi kao da samo sto se ne onesvestim i naravno misli moje drago kako sam debela, kako me nije sramota da idem medju ljude takva i mnoge druge. Time bih samo hranila moj um losim stvarima. To je trajalo jako dugo. Dosao je novi semestar i bila sam prinudjena da izadjem iz kuce, ali sam koristila svaki povoljan trenutak da ne odem na predavanja. A kada bih otisla jedva bih cekala da se vratim da bih mogla da svoje emocije, i svoje lose misli nahranim sa slatkisima. Mogu slobodno reci da mi je skoro svaki dan bio isti, i za mene je vreme stalo onog trenutka kada sam se zatvorila u kucu. U jednom trenutku mi se pas razboleo i uginuo sto sam tesko podnela i pocela sebe da krivim za smrt svog ljubimca. Ubrzo je dosla Nova godina, a ja sam postala svesna da sam izgubila dobrih par meseci svog zivota. Naravno nju sam provela u krevetu, sa novogodisnjom odlukom da smrsam i tako izadjem iz depresije. Kao sto moze da se pretpostavi sve je to bilo u teoriji. Probala sam dan-dva bilo me je sramota pa sam se vratila svojim dragim dobrim prijateljima- slatkisima. I tako su prolazili dani, nedelje i meseci, i na pragu je bilo leto a ja sa 15kg viska. Kraj semestra, kraj mog izlazenja iz kuce. Svesna situacije koja me ceka, negde u aprilu krenula sam u teretanu da se izborim sa viskom. Nije islo kao sto sam ocekivala, jer sam opsednuta da moram da smrsam, tako da je moj um blokirao telo da radi kako treba. Onda sam potrazila pomoc u psihoterapijama koje su donekle donele poboljsanje ali sada sam na goroj poziciji nego pre svega toga. I dalje imam visak kilograma, i dalje sam u depresiji u kojoj sam svakog dana sve dublje... Ali sam resila da ovu bitku ja dobijam. Dala sam vec godinu i po dana svog zivota, dala sam prijatelje, dala sam nesto najvrednije a to sam ja. Koliko god to zvuci narcosoidno ali ako ja nemam sebe, ne moze me imati niko, niti ja mogu imati nekog. Moj problem je sto sam se udaljila od svih, sve posmatram kroz svoje oci, sve dozivljavam na svoj nacin, i znam da sam gurnula sve od sebe. To nije ono sto zelim. Da li sam mogla da uradim drugacije, pitanje je, da sam mogla sigurno bih. Nije lako kada dignes ruke sam od sebe, nije lako kad si sam sebi sudija, i nije lako kad sam sebe kaznjavas. Jer kad izgubis sebe nemas nikoga. Zarobljena sam u proslosti, zarobljena sam delom u budocnosti, a sadasnjost mi ne postoji. Treba se izboriti ono sto svakog dana sa sobom nosim a to su moje misli, trebam da poradim na tome da sebe prihvatim ovakvu kakva sam trenutno. Ono sto je bilo ne mogu da promenim, ono sto ce biti ne mogu da planiram ako sada jedino sto radim je da analiziram sta sam mogla i kako cu nekada nesto moci. Dosta sam se krila iza svoje tezine da ne mogu da odem da vezbam, da ne mogu da se vidim sa prijateljima, da ne mogu da se upoznam sa novim ljudima, da ne mogu da budem srecna. Da koliko god sam pogresila i koliko god sam puta padala sve dok ustajem nisam porazena. Sve to znam, ali nikako da primenim kada treba. Zasto je to tako? Da li se zaista bojim da budem srecna zapravo da to zasluzujem, da li se bojim da mi to nece resiti pravi problem? Da, bojim se, bojim se da je problem veci od onoga sto cak i ja mislim da jeste, da je problem drugaciji od onog sto ja mislim da jeste, ili se samo bojim da preuzmem kontrolu nad svojim zivotom sa svim neuspesima i sa svim greskama. U svemu tome lezi moja istina. Moje resenje problema. Ili je moj problem sto ne pristupam dovoljno ozbiljno svemu tome, sto odbijam da stvari prihvatim kakve jesu u potpunosti, da ih ne gledam kroz svoje oci vec samo da ih gledam. Znala bih da pomognem nekome da dodje sa istom pricom i sa istom problematikom, a zasto ne mogu sebi? I dok u teoriji sve znam, praksa zakazuje, dani prolaze, prolaze meseci prolaze godine... 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.