izgubljena u vremenu

Svrha mog bloga je da prosto vodim kao neki online dnevnik i da to podelim sa ljudima koje ne znam, jer mozda ce nekome koristiti ono sto budem pisala. Citala sam danas na internetu o depresiji. I u jednom od clanaka je pisalo da osobe koje u depresiji vec duze vremena moze pomoci da vode blog, da u njemu pisu sve o tome kroz sta prolaze. Svrha pisanja je da se obrati paznja sta se najcesce pominje, koji je uzrok, reci sve to a da nije neko koga poznajemo. Mozda tako upoznamo nekoga koje prosao kroz nesto slicno, ili prolazi kroz to pa mozemo medjusobno da se pomognemo. Depresija je bolest, koliko god to neki zeleli da nije tako. To nije nesto kao kada imamo grip, upalu pluca ili neku opasniju bolest. Ovo je vise stanje uma i duha. Ona polako uzima pod svoje, i sto vise vremena prodje to je teze prosto izaci iz nje. Moje neko licno misljenje je da ljudi koji su nekada bili depresivni je da se nikada ne oporave potrpuno od nje, vec je to neka stalna odnosno vecita borba sa samim sobom, gde svaki put morate biti pobednik. Ali necu o tome.

Moja prica glasi ovako. Pre godinu i po je poceo moj pakao od zivota sa depresijom. Nakon propale veze odlucila sam da se posvetim maksimalno sebi, da se potrudim da sebe ponovo zavolim i poradim na svim svojim manama. Prvo na cemu sam se odmah bacila bilo je naravno da smrsam, ali sam to zelela da uradim na jedan zdrav nacin, tako sto cu se fizicki aktivirati i prisvojim zdrav nacin zivota. Problem je sto sam to prisvojila kao beg od stvarnosti, kao beg da sebi priznam odredjene stvari kao sto su da nisam vise devojcica koja zivi u svom svetu u kome postoje ispravne stvari, da sam dovoljno jaka da sve mogu podneti na svojim ledjima bez da potrazim pomoc, i ako ce to biti tezi put. I sto je najvaznije bio je beg od prihvatanja da sam u toj vezi izgubila poptuno sebe. Nisam jedna od onih koja laze sebe da bih se osecala dobro. Nisam mogla sebe da slazem da sam pala u sopstvenim ocima, da se ne volim vise, i da ne zasluzujem da me iko uopste voli. Da sam sama kriva za sve to. Smrsala sam za kratko vreme da si svi poceli da mi pricaju da sam anoreksicna, sto naravno nisam videla tako ( ni sada ne prihvatam da sam bila anoreksicna vec smatram da sam izgledala kako treba). Tada je pocela borba sa svim ljudima u mom okruzenju, pocevsi od roditelja, brace, sestara, prijatelja, pa do onih koji me ni ne poznaju. Ja sam u sebi imala samo to da sam debela i da trebam da smrsam i kako me svi gledaju koliko sam debela, i da zelim da me nema. Da me nema da svi moji problemi budu reseni. Da mojim roditeljima konacno bude lakse bez mene. Secam se da dok su me vodili po lekarima da sam na njihovo pitanje da li uopste zelim da se borim samo cutala i plakala jer nisam mogla da im kazem da to ne zelim, da samo zelim da zaspim i da se ne probudim, da ne mogu vise. Da sam nejaka za zivotne probleme, da sam slaba za zivoti da ne mogu da se nosim sa nepravdom u zivotu i svim ostalim losim stvarima. A negde se izmedju svega toga provlacilo da ne mogu da se nosim sa onim  sto mi se dogodilo, jer sam bila ubedjena da se menineke stvari ne mogu izdesavati ili da cu barem reagovati drugacije. Sto je vise vremena prolazilo sve sam manje imala snage da se borim sa svime time, misli u glavi su mi bivale sve jace, sve snaznije, i u jednom trenutku sam postala svesna da ce prvi trenutak kada se bude dogodilo da dodam i gram jedan na tezini da cu se slomiti. Do tada me je odrzavala sto mi dobro ide gubljenje kilograma, i to sam vecito ponavljala, ali niko od njih se nije oglasavao na to. Svi su krivili za to moje stanje moju propalu vezu, pa cak i lekari medju kojima su psihajatar i psiholog. Niko nije cuo ono sto sam pricala, da je ta veza bila samo okidac da se sve to desi malo ranije. Sve maanje sam pocela da budem sa prijateljima, malo sam se kretala medju ljudima, cak i ako bih bila medju njima ne bih se osecala prijatno. Cesto sam umela da odlutam, da sam fizicki samo prisutna gde god da sam a mislima sam zapravno negde daleko, preispitujuci svoj zivot. Secam se da nisam imala vremena da placem, jer ako bih plakala moglo bi da potraje previse dugo a ja ne mogu sebi taj luksuz da dozvolim jer moram da vezbam. Isla sam jednom mesecno kod nutricioniste i psihijatra koji je magistrirao na anoreksiji. Uglavnom se ti susreti nisu zavrsavali lepo, u smislu da bih dobila predavanje kako se oni bore za moj zivot dok ja uporno radim na tome da sebe odvedem u smrt time sto nastavljam sa gubljem tezine, sve do poslednjeg odlaska. Bilo je kao sto sam i pretpostavila, dodala sam na tezini i tu je bio kraj za mene. Secam se da su svi bili presrecni sto sam dodala nekih 1,5 kg dok se u meni rusilo sve, ali sam da ne bih zaplakala i slomila se pred njima nasmejala pokusavajuci sebe da ubedim da se to ne vidi toliko, da niko nece znati. Ulazak u auto je bio uzasan, slusajuci moje roditelje kako zovu najblize da ih obaveste me je dotukao. Samo sam cekala da stignem kuci, da se zatvorim u sobu i da ne izlazim dok ne smrsam. Naredna dva dana je bila moja borba da se pretvaram da se nista nije promenilo da tih 1,5kg mogu da smrsam za 2 dana samo da ne jedem nista. Ali nisam uspela da sklonim svoje misli da sam na jedinom polju koje je zavisilo samo od mene pala. Usledilo je moje 10-to dnevno povlacenje od svih, nikakav kontakt sa ljudima. Izasla sam na dan zapravo vece do drugarice i bilo mi je uzasno imala sam osecaj da svi gledaju u mene i misle koliko sam debela, kako nista ne mogu da uradim kako treba, kako me nije sramota da se takva pojavim van kuce, i mnogo gore misli. Posle toga sam se zatvorila na nekih skoro 20 dana. Isto bez komunikacije sa ljudima. Samo lezenje u krevet i slatkisi, zapravo u pocetku su bili slatkisi u nedostatku njih bilo koja hrana koja ce me preokupirati da ne mislim ni na sta drugo osim na to da jedem. U nekom trenutku sam zapravo u pauzi izmedju punjenja usta razno raznim slatkisima sam postala svesna sta radim, i pokusala da izadjem da vezbam i nisam mogla. Osecala bih se lose, vrteo bi mi se u glavi kao da samo sto se ne onesvestim i naravno misli moje drago kako sam debela, kako me nije sramota da idem medju ljude takva i mnoge druge. Time bih samo hranila moj um losim stvarima. To je trajalo jako dugo. Dosao je novi semestar i bila sam prinudjena da izadjem iz kuce, ali sam koristila svaki povoljan trenutak da ne odem na predavanja. A kada bih otisla jedva bih cekala da se vratim da bih mogla da svoje emocije, i svoje lose misli nahranim sa slatkisima. Mogu slobodno reci da mi je skoro svaki dan bio isti, i za mene je vreme stalo onog trenutka kada sam se zatvorila u kucu. U jednom trenutku mi se pas razboleo i uginuo sto sam tesko podnela i pocela sebe da krivim za smrt svog ljubimca. Ubrzo je dosla Nova godina, a ja sam postala svesna da sam izgubila dobrih par meseci svog zivota. Naravno nju sam provela u krevetu, sa novogodisnjom odlukom da smrsam i tako izadjem iz depresije. Kao sto moze da se pretpostavi sve je to bilo u teoriji. Probala sam dan-dva bilo me je sramota pa sam se vratila svojim dragim dobrim prijateljima- slatkisima. I tako su prolazili dani, nedelje i meseci, i na pragu je bilo leto a ja sa 15kg viska. Kraj semestra, kraj mog izlazenja iz kuce. Svesna situacije koja me ceka, negde u aprilu krenula sam u teretanu da se izborim sa viskom. Nije islo kao sto sam ocekivala, jer sam opsednuta da moram da smrsam, tako da je moj um blokirao telo da radi kako treba. Onda sam potrazila pomoc u psihoterapijama koje su donekle donele poboljsanje ali sada sam na goroj poziciji nego pre svega toga. I dalje imam visak kilograma, i dalje sam u depresiji u kojoj sam svakog dana sve dublje... Ali sam resila da ovu bitku ja dobijam. Dala sam vec godinu i po dana svog zivota, dala sam prijatelje, dala sam nesto najvrednije a to sam ja. Koliko god to zvuci narcosoidno ali ako ja nemam sebe, ne moze me imati niko, niti ja mogu imati nekog. Moj problem je sto sam se udaljila od svih, sve posmatram kroz svoje oci, sve dozivljavam na svoj nacin, i znam da sam gurnula sve od sebe. To nije ono sto zelim. Da li sam mogla da uradim drugacije, pitanje je, da sam mogla sigurno bih. Nije lako kada dignes ruke sam od sebe, nije lako kad si sam sebi sudija, i nije lako kad sam sebe kaznjavas. Jer kad izgubis sebe nemas nikoga. Zarobljena sam u proslosti, zarobljena sam delom u budocnosti, a sadasnjost mi ne postoji. Treba se izboriti ono sto svakog dana sa sobom nosim a to su moje misli, trebam da poradim na tome da sebe prihvatim ovakvu kakva sam trenutno. Ono sto je bilo ne mogu da promenim, ono sto ce biti ne mogu da planiram ako sada jedino sto radim je da analiziram sta sam mogla i kako cu nekada nesto moci. Dosta sam se krila iza svoje tezine da ne mogu da odem da vezbam, da ne mogu da se vidim sa prijateljima, da ne mogu da se upoznam sa novim ljudima, da ne mogu da budem srecna. Da koliko god sam pogresila i koliko god sam puta padala sve dok ustajem nisam porazena. Sve to znam, ali nikako da primenim kada treba. Zasto je to tako? Da li se zaista bojim da budem srecna zapravo da to zasluzujem, da li se bojim da mi to nece resiti pravi problem? Da, bojim se, bojim se da je problem veci od onoga sto cak i ja mislim da jeste, da je problem drugaciji od onog sto ja mislim da jeste, ili se samo bojim da preuzmem kontrolu nad svojim zivotom sa svim neuspesima i sa svim greskama. U svemu tome lezi moja istina. Moje resenje problema. Ili je moj problem sto ne pristupam dovoljno ozbiljno svemu tome, sto odbijam da stvari prihvatim kakve jesu u potpunosti, da ih ne gledam kroz svoje oci vec samo da ih gledam. Znala bih da pomognem nekome da dodje sa istom pricom i sa istom problematikom, a zasto ne mogu sebi? I dok u teoriji sve znam, praksa zakazuje, dani prolaze, prolaze meseci prolaze godine...