izgubljena u vremenu

 Zapocela bih tako sto bih odgovorila na komentare sa prethodnog bloga. Batine i sex nisu nesto sto bi moglo da pomogne u ovakvoj situaciji. I sa jednim i sa drugim bi problem ostao, a ko ne cak i produbio ako je to moguce. Depresija nije bolest modernog drustva, postoji jos od kad je sveta i veka. Samo nije se govorilo o tome kao sto sada, ljudi nisu imali svest sta je to, a i bilo je moze se reci sramota priznati. Sto se tice drustva pa nije se puno toga promenilo kako prihvataju depresiju, i kako se ophode prema ljudima koji pate od nje. Mnogi misle da je to bolest ludaka pa da te osobe treba ukloniti sa ulica grada u ludaru da se tako izrazim, neki misle da osobe koji nemaju sta da rade, ubijaju se od dosade su sebe prozvali depresivnim da ulepsaju, dok neki misle da je depresija stanje u kome mogu da upadnu samo slabe osobe i da tako nesto njima ne moze da se dogodi. Imam prijatelje koji imaju razlicit pogled na to. Jedne veceri sam izasla sa jednom drugaricom da se prosetam posto je imala neku raspravu sa bivsim deckom. U razgovoru smo se dotakli da li je on zaista voleo, da bi u jednom trenutku kada sam navodila odredjene stvari pitala je da li se to radi kada nekoga zaista volis ona mi je odgovoirla onako ljutito i bahato i puna sebe, da ona zeli da veruje da on nju voli, jer njoj je potrebno da je to tako, i da joj ne pada na pamet da krene da razmislja na drugaciji nacin pa da upadne u neku depresiju i da ne moze godinama da se izvuce iz nje jer ona voli sebe. To je bio direktan napad na mene, i u tom trenutku ja sam samo pozelela da me nema, i da joj se nikada vise ne javim. Da li neko zeli da bude u takvom stanju? Da li neko zeli da se bori sa time, i da gleda kako se muci? Pa mislim da ne. Da li to znaci da je ona jaca kao osoba od mene? Mozda... Mozda i nije... Ja sam ovde zapela jer ne lazem sebe, jer mi je potrebna istina. Cak nisam ni svojom voljom u ovakvom stanju, ali mi moje obrazovanje i moja informisanost govori da se depresija ne leci tako sto cu danas ustati i reci vise nisam depresivna. Ne, to je proces koji traje sa puno uspona i padova. Ja sam sama sebi dijagnostirala depresiju u prvom razredu srednje skole, jer sam tada znala sta je to pa sam mogla da objasnim to sto mi se desava. Nisam naravno pricala ni sa kim o tome. Onda smo dobili psihologiju i ja sam shvatila da svaki moj ponovni pad i ustajanje produbljuju moj problem, i da se to ne leci tek tako, vec kao kada smo bolesni idemo kod strucnog lekara tako i ovo. Naravno da potrazim pomoc je bila misaona imenica za mene iz mnogih razloga. Treba priznati sebi da si zapravo slabiji od onoga sto si mislio, da trebas da kazes odredjenim osobama da imas pomoc i da te shvate za ozbiljno i da to u nekom trenutku ne koriste kao oruzje protiv tebe i boriti se sa predrasudama koje sam i sama nekada imala kada sam bila dete i predrasudama drustva, i ono sto je najbitnije nisam bila spremna najverovatnije da zadjem u srz problema, odnosno nisam podsvesno zelela da otkrijem da je moj koren problema u detinjstvu.

Moje detinjstvo kada pogledam sa jedne strane bilo savrseno. Imala sam sve sto sam zelela, imala sam bezbrizno i srecno detinjstvo. A onda kada zadjem malo dublje to su bile neke opipljive stvari, bile sui one koje nisu, ali ja sam donekla idealizovala odredjene stvari. Ziveti u senci savrsenog brata nije ni malo lako. I tada imate dva puta, biti u toj senci time sto cete se truditi da pokazete da ste i vi dovoljno dobri, ili pak izabrati onaj losiji a to je da izadjete iz senke tako sto cete biti suprotnost kao na primer on je savrseno dete a vi ne nesavrseno. Zasto sam izabrala ovaj manje lep i svakako tezi put je bilo da me majka shvati i dozivio kao individuu koja ne zeli da bude kao njeno savrseno dete i da ne treba da nas uporedjuje. Stalno sam pravila neke zvrcke kako bih bila u centru paznje, nekada bih za to dobijala batine koje realno nisam uopste osecala, njih sam dozivljavala mozda na neki nacin kao moju pobedu nad tom senkom. Kako sam bivala starija i krenula u skolu uporedjivanje je bivalo jace i sve vise, sto od strane majke sto od strane nastavnih profesora. S jedne strane sam osecala srecu sto je moj brat tako sjajan sto se izdvaja na dobar nacin iz mase, sto ga svi vole, a sa druge strane osecala sam bes sto me posmatraju kroz njega i ocekuju da posto smo brat i sestra da budem kao on. Tako da je moj bunt s godinama bio sve snazniji i sve vise sam se trudila da ostavim utisak da on i ja nismo isto sto je normalno i da ne trebaju da gledaju mene kroz njega. U kuci se to nikada nece desiti, majka ce mene gledati uvek kao osobu koja ne moze da bude kao njen sin, bez obzira sta se desavalo. Posto je svaki moj uspeh umela da spusti, da napravi da se ne osecam srecnom i vrednom svega toga i da taj uspeh nije moja zasluga. Posto sam se sa time susretala od malena pocevsi od onoga da vise voli svog sina nego mene, sto ona naravno nikada nece priznati ali delom pokazuje, ja sam pravila zid oko sebe, zid koji je upijao sve to kako se osecam povodom toga sto ne dobijam ljubav onoliko koliko mi treba, sto sam lagana da smo mi podjednaki a zapravo vidite da niste, a onda dodje trenutak kada se slomim ali to sakrijem, jer ja sam jaka i nedodirljiva. Kako u odredjenim godinama zivot krene da vas gazi, zid koji imam je polako popustao davao signale da ce se desiti nesto katastrofalno a sve sam to donkle izgnorisala. Verovala sam da cu uspeti da pre katastrofe nnapustim taj brod ali ne, to se nije dogodilo. Zato imam problem da kada nemam objasnjenje za nesto da se dosta mucim, da ako sam lagana da to tesko podnosim jer smatram da je bolje reci istinu ma koliko boli jer ce prestati, a laz, nepravda, i sve slicno iznova, iznova povredjuje. Na to covek ne moze da ogugla. Jer to nas definise, to nas oblikuje. Ja znam da osoba kakva sam nije neko drugi napravio od mene. Vec sama, sve dobro i lose so nosi sa time. Svi su mi rekli od strucnih lica, sto obicnih lekara, sto psiholga, sto psihijatra pa cak i obicnih ljudi da imam problem da se nosim sa zivotom ovakvim kakve jeste, a to je da sve ono je lose, lazi, nepravda ja ne mogu da se izborim sa time, jer mi je bitna istina, bitno mi je da je pravedno sve, bitno mi je da ljudi otvoreno pricaju o svemu. Potrebno mi je da nekada neko bude moja sreca za promenu, neko ko ce znati kada padnem kako da mi da snage da ustanem. I ne nisam trazila srecu u drugima, i nisam dozivela fijasko sa nekim pa time i svoju srecu. Izgubila sam sebe, izgubila sam ono sto me je cinilo srecnom u vezi mene, sto sam mislila da necu dozvoliti da se iko poigrava sa mnom i mojim osecanjima i mojom psihom. A najvise sam sebe izgubila kada sam postajala svesna sta se dogadja sa mnom sto sam gazila po sebi jer nisam znala ko sam vise i sta sam, nisam znala da li je to zaista tako ili nije jer nisam imala logicno objasnjenje ili bilo kakvo na to sto mi se desavalo. Spoznaja da sam svaku osobu idealizovala i da sam od nje napravila ono sto nije, jer je meni to mozda donekle bilo potrebno, ili zato sto sam ja u stanju da uradim sve za neke osobe, podsvesno nadanje da bi one delemicno uradile za mene, i ako znam da je to samo nada. Kada dodjes do provalije, i shvatis da polako padas a nemas ko da ti makar ponudi ruku, boli sto znas da bi ti skocio za tom osobom i izvukao je kako znas iz nje. Da od pravih prijatelja zapravo imas prijatelje, jer ako im ne kazes i ne pokazes skoro sve nece znati kako se osecas, ili i ako im kazes nece te slusati dovoljno dobro, vec ce lutati po svojim mislima, ili ce imati preca posla nego da dodju da vas vide. To sve boli, to je sve dodatni so na ranu... Na ranu koja je vec prevelika. I tu nakon svega toga trebas da nadjes nesto da se uhvatis i da se izvuces, pa teze. Ja licno to dozivljavam sve kao svoju krivicu, kao svoje neuspehe, i donekle ne smatram da trebam da budem srecna. Ovo je nacin na koji ja sebe kaznjavam. Preuzela sam svu odgovornost na sebe. I ako sam svesna da je to pogresno, ne mogu da izadjem iz toga. Na psihoterapiji sam sve ovo proslo i svega sam svesna bila od prvog trenutka, i bez obzira na svoju svest ne mogu da izadjem iz zacaron kruga. Secam se da mi je na psihoterepiji rekla da sve razumem posto sam rekla da sve njih razumem zasto rade to sto rade, ali razumeci sve njih ja sam perstala sebe da razumem, prihvatanje odgovornosti za sve i preuzimanje krivice na sebe za sve ja sam potonula. I da bih krenula dalje moram da odbacim delove koji nisu moje, Rekla mi je da sam doktorirala kako unistiti sebe, kako iz svega izvuci sve lose samo i ako nekome treba savet kako da unisti sebe da mi se moze obratiti posto nece naci boljeg strucnjaka od mene. I dokle god trazim odgovore na sva moja pitanja necu izaci, za nesto prosto nema, nesto je jednostavno tako kako jeste, bez odredjenog razloga, bez dubljeg znacaja... Tako da koliko sam svesna svega, toliko mi je teze da izadjem iz svega ovoga. Cesto kazem da mi je da odvojim glavu od tela da se odmorim od svojih misli, da pobegnem od svega toga...